Sve češće, u svom okruženju, pre svega među mladima, primećujem da odgovornost za sopstveni život i sve što im se loše događa, prebacuju na druge. Krivi su roditelji, država, loši geni ili sudbina. Razmišljajući o tome, ali i preispitujući situacije u kojima sam na sličan način reagovao, podstakli su me da snimim film o njima, o nama, o ljudima koji najveći deo svog života provedu u pasivnosti, u okovima navika i uspavanosti, u odlaganju akcije i odbacivanju odgovornosti. Poželeo sam da snimam film o svima nama koji smo spremni da kritikujemo, koji uvek znamo gde je cilj, ali ponekad nemamo snage ili hrabrosti ni da započnemo trku koja nas do njega vodi.

Pasivnost je problem i za pojedinca i za zajednicu. Pitamo se, odakle potreba da se neprestano odlaže buđenje, ustajanje, izlazak iz spavaone u kojoj se nalazimo. Kako se to neko probudi i pokrene? Da li čovek može i sme sebi da dozvoli toliki luksuz, da samo pasivno, sa strane, posmatra sopstveni život? Ili će uzeti svoj život u svoje ruke i preuzeti odgovornost za odluke koje donosi? Kako napraviti prvi korak i pokrenuti se?
Početkom 2013. godine, moja supruga (Slađana Petrović Varagić), koja je upravnica Gradske galerije u Požegi, ispričala mi je o svojoj nameri da pozove prijatelja Darka Babića da izlaže u galeriji. Ništa mi ne bi bilo čudno u tome, da nisam znao, kao što je i ona znala, da Darko već više od deset godina nije ni liniju povukao, a kamoli sliku naslikao, i da je njegovo fizičko stanje prilično oštetila multipla skleroza. Ipak, Slađana je u svojoj, prijateljskoj, čistoj nameri, verovala da će ga, ukoliko prihvati ponudu, odgovornost pred prijateljima i pred javnošću, podići, i da će se na taj način vratiti slikanju, crtanju, a time se i otvoriti i za druge promene u svom životu.

Poznajući čitavu situaciju, bio sam vrlo rezervisan po pitanju ishoda, ali istovremeno mi se Slađanina ideja učinila interesantnom, u čemu sam prepoznao mogućnost da kroz priču o Darku ispričam jednu univerzalnu i uvek aktuelnu priču - priču o ljudskoj pasivnosti i pokretanju.

Darko je prihvatio poziv da izlaže i ubrzo, nakon deset godina, po prvi put, uzima olovku, papir i počinje da crta - autoportret. Ujedno to su bili i prvi kadrovi koje smo kamerom zabeležili. Uz ogroman napor, uprkos neposlušnosti mišića ruku i šake, uporno, Darko je povlačio linije. Nakon dva sata crtanja, umoran, odbacio je olovku i rekao: Dosta je za danas! Uspeo je da nacrta samo desnu stranu svog portreta. Levu stranu nije bio u mogućnosti da završi. Prekinuli smo snimanje uz dogovor da sutra nastavljamo. Sutradan, Darko se nije osećao dobro i odložio je snimanje za sledeći dan. I tako iz dana u dan, nastavak snimanja je odlagan. I nakon tri meseca odlaganja crtanja i snimanja imali smo pola nacrtanog Darkovog autoportreta i samo nekoliko minuta snimljenog materijala.

U međuvremenu, Darko je dobio poziv iz požeškog Udruženja osoba sa invaliditetom i dva puta nedeljno odlazi u udruženje gde deci, članovima udruženja, drži likovne radionice. Nastavili smo da snimamo. Rad sa decom vraćao je Darka stvaranju, oni su ga na neki način podsetili ko je i dali mu priliku da uživa u procesu stvaranja, čisto i slobodno, kao dete. Osećali smo Darkovu promenu. Rad sa decom uticao je na njega, ali i na dramaturgiju našeg filma. Deca su postala glavni pokretač u Darkovom životu, njegovom stvaranju, ali i u našem filmu.